VIŠE LICA „CRVENOG GRADA“ MARAKEŠA

Maroko je najevropskija zemlja Severne, ali i Zapadne Afrike jer se njegov veliki deo pruža pored Atlantika, a s Juga ga podupire peščana Sahara. Države s kojima se graniči su Alžir na istoku, Mauritanija na Jugu, a na severu s Španijom, tačnije s njenim enklavama Seuta i Melilja. Po broju stanovnika je četvrta zemlja afričkog kontinenta. Naziv države, koji Marokanci često izvode iz kovanice Al – Magreb što na berberskom znači zapad i Marakeš što bi se moglo prevest kao Božja zemlja, pa bi se naziv mogao prevesti kao Zapadno Božje kraljevstvo.

Trg Džama El Fna


Naše odredište bio je baš taj grad božjeg imena, ali Marakeš koji je bio i prvi kraljevski grad, često još nazivaju i „crvenim gradom“, a ubrzo smo i shvatili zbog čega. Naime, nadletajući grad pred nama su se ukazale zgrade okrečene nekom čudnom crvenkastom, moglo bi se reći, bojom cigle, a moja prva misao polete ka nekom uobičajenom zakazivanju mladalačkog ljubavnog sastanka kod neke određene zgrade. Za koji bi ste se crveni ćošak vi opredelili. Naravno, mala šala, ali ubrzo smo saznali da u Marakešu postoji propis da se i sve nove građevine, moraju obući u crveno ruho, pa, vi izvolite.
Po sletanju na aerodrom, ako se niste obavestili i nemate olovku, sačekaće vas duža procedura popunjavanja prijavnih listića pre pasoške kontrole, a slično će vam se dogoditi i u hotelu, ali nemojte se uzbuđivati, jer je sve ovo u cilju vaše lične bezbednosti, a ova zemlja to zaista jeste. Možda će vam čak i zasmetati osetno prisustvo naoružane policije i one u civilu, ali se Marokanci klone ispada i potrebe za njihovom intervencijom.
Kongres FIJET-a održan je pod pokroviteljstvom kralja Jordana u sklopu modernog zdanja CHEZ ALL u okviru koga je smešten i jedinstveni Muzej vode, a kažu da je kompleks projektovala žena kralja Muhameda VI, koja je po obrazovanju arhitekta a po statusu kraljica Maroka. U okviru kongresa posetili smo i neka zanimljiva mesta u blizini Marakeša poput Ourika Valley, neverovatno lepog vrta prepunog skulptura koji je uredio austrujski umetnik Adre Heller, ali i berbersko selo pod masivom Atlasa s tradicionalnim folklorom i jelima, a prisustvovali smo i nacionalnoj marokanskoj večeri.
Vratimo se mi ipak u drevni Marakeš, koga su nekada davno pohodili pripadnici južnih plemena i Berberi prodavajući svoju robu, pri čemu su i deo novca trošili na zabavu. Danas su ih samo zamenili turisti iz čitavog sveta, jer se na ulici mogu čuti gotovo svi jezici, najčešće sporazumevanje je na engleskom, mada je s obzirom na kolonijalni status do 1956 godine, na ulicama ćest i francuski. Saznali smo i podatak da mnogi Zapadnjaci, posebno Nemci, zimi izdaju svoje stanove, a ovde ostaju sve do proleća. Marakeš je čak više od 200 kilometara udaljen od mora, ali ima izuzetnu primorsku toplu klimu.
Marakeš je inače smešten u podnožju Atlaskih planina i nalazi se u Jugozapadnom Maroku. Zovu ga još i „biserom juga“, a razloga za to je pregršt. Prvo što ćete uočiti u ovom gradu kontrasta jeste veoma veliki broj palmi koje u Marakešu nikada niko nije uspeo da pobroji. One su redovni pratioci gradskih bulevara, ali imate i čitave šume ovih lepotica.
U gradu se mnogo toga vrti na i oko najčuvenijeg trga Džama el Fna, koji je zajedno s starom medinom na listi UNESKO svetske baštine, ali ono što će vam i vodiči reći, glavni orijentir će vam biti minaret džamije Kutubija iz 1162 godine visok 70 metara koji je najviša tačka u Marakešu, ali je i najlepši najviši minaret u čitavoj zemlji. Za razliku od rustičnih uličica sukova i pomenutog trga Džama, širokim bulevarima čete stići do najluksuznijih hotela svih svetskih lanaca, u kojima, ako niste pri novcu, budite samo posmatrači, ili se, eventualno počastite kafom. Mi smo bili smešteni u izuzetnom resortu Der Atlas, što u prevodu znači kuća Atlasa i bili smo zaista prezadovoljni. Vrhunski servis, besprekorna čistoća, smeštaj u nizu vila u vrtovima, a imali smo i mogućnost konzumiranja žestokih alkoholnih pića, dobrih marokanskih i francuskih vina i piva, što baš i nije uobičajeno za muslimanske zemlje.
Prvi susret većine znatiželjnih turista u Marakešu, počinje ipak od Džama el Fna trga. Uočićete odmah veliki broj različitih fijakera i fijakerista koji vas spopadaju, vozila svih mogućih proizvodjača iz različitih vremena, kolica ručne izrade, a i poneko magare koje će se očešati o vas noseći jahača ili robu. Na sve strane na trgu su montažni objekti s hranom i sveže ceđenim sokovima koji su veoma jeftini, ali tu su i žongleri, dreseri majmuna, šetači nojeva, dreseri zmija, gatare i još mnogo toga, pa ko voli…

Trg Džama EL Fna


Smena dana i noći, na trgu donosi nekakvu užurbanost, a kako i ne bi, kada se u rekordno kratkom roku, sve opere i pojave neke nove „građevine,“ ugostiteljske kuće u kojima se do duboko u noć služe različita jela poput omiljenog tažina koji se najčesće sprema od junetine i piletine i kus kusa. Od pića vam, osim raznih svežih sokova često nude i plodove kaktusa. Preporučujemo i čajeve od mente veoma specifičnih ukusa i mirisa.
Stari grad s čuvenim sukovima ili bazarima, predstavlja ogromni lavirint uličica s hiljadama najrazličitijih prodavnica svega i svačega, ali obratite pažnju i na kvalitetne predmete od kože, začine od kojih za mnoge niste ni čuli, posebno potražite šafran koji je po veoma pristupačnoj ceni, arganovo ulje koje najčešće koriste prpadnice nežnijeg pola… Obavezno je cenkanje i za najsitniji artikal i to tako da nikada ne ponudite više od 30 odsto od ponuđene cene, a budite „tvrdi“ sve dok vas prodavac vraća u prodavnicu. Posle toga, cena je u njegovoj glavi dostigla donji nivo isplativosti. Još nekoliko upozorenja – nikada se po sukovima ne krećite sami, a kada nešto pronađete po odgovarajućoj ceni, kupite odmah jer tu prodavnicu pored najvećeg truda, verovatno više nećete pronaći.
Kada se umorite od šopinga, preporučujemo vam jedan praznik za oči koji se zove JARDIN MAŽOREL.
Pišem ga velikim slovima jer to zaista zaslužuje. Naime, 1980 godine, svetski kralj modnih linija Yves Saint Laurent i njegov partner Pjer Berge kupili su plavu vilu i botaničku baštu i odlučili da razviju i sačuvaju prvobitnu viziju slikara pejsaža Žaka Mažorela iz 1924 godine. Danas u bašti ima preko 400 vrsta biljaka s pet kontinenata uklopljenih u jednu neverovatnu celinu, u okviru koje se nalazi i berberski muzej koji s nevelikom zbirkom svedoči o životu Berbera na ovim prostorima. Inače čitav kompleks, s grobom Saint Laurenta uklopljen je u plavu boju (plave fontane, pločice, stubovi, odsjaj neba) pa ga mnogi nazivaju i „rapsodija u plavom“.
Ubrzo nakon otvaranja pariskog muzeja Saint Laurenta, uz Mažorel je i u Markešu otvoren još jedan njegov muzej koji godišnje poseti preko milion turista iz sveta. Osam izložbenih celina, brojne kreacije, na oko 4000 metara kvadratnih, knjižnica, suvenirnica i slatki ccofey bar, sigurno će zavrediti i vašu pažnju.

Jardin Mažorel


Kada u smiraj dana umorni sednete u neki od fijakera na samo stotinak metra od Kutubije i Džema trga, kada se već svetla popale uz nezaboravan zalazak sunca, krenućete i put velelepnih hotela, a mi smo izabrali La Mamouniju izgrađenu još 1929 godine u kome su odsedali Maršal Tito, Orson Vels, Anđelina Džoli i još mnoge poznate svetske face. S obzirom da je u vreme našeg boravka Marakeš bio sedište azijske smotre filmskog stvaralaštva, naš ulazak u ovaj svet možemo zahvaliti akreditacijama press FIJET i dozi odvažnosti jer nas obezbeđenje nije ni pogledalo, čak ni pri izlasku.
Nakon nekoliko dana usledila je post tura, mi smo se opredelili za ostale kraljevske gradove Maroka, Rabat koji je današnja prestonica, Fes i Meknes, ali o njima drugom prilikom.
Posle svega, vratili smo se oduševljeni još tri noći u Dar Atlas (kuću Atlasa) i Marakeš, tek da još malo utvrdimo gradivo.
Tekst: Đorđe Mihajlović

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *