Davne 1837. godine prvi turista je došao u banju po nalogu kneza Miloša i to sa vaučerom. Vaučer je napisao knez Miloš 21. juna 1937. godine u kome stoji da se zastavnik Lazarević iz Kragujevca upućuje se na odmor u Sokobanju. To je bio prvi srpski turistički vaučer koji je imao sve stavke današnjih vaučera. Njime su regulisani smeštaj, ishrana i lekarski pregledi za osobu koja se upućivala u banju. U vaučeru se napominje da knez šalje zastavnika Lazarevića u banju “radi upotrebljavanja tople vode”.
Da nije bilo kneza Miloša, ne bi bilo ni turizma u Srbiji. Da ne preterujemo, ali on je, kad je već počeo da moderno uređuje Srbiju, popularizovao i neka mesta, na prvom mestu Sokobanju. Međutim, pravi procvat je došao onda kad je osnovano Društvo za unapređenje i usvršavanje Sokobanje, 1895. godine. Baš tu, na teritoiji Sokobanje, pronađeni su tragovi naseobina iz neolita, kao što su ostaci grnčarije iz Ozrenske pećine.
Brčakli se Rimljani, a onda i Turci
U Sokobanji su lečili i brčkali Rimljani, a iz vremena cara Justinijana potiču stari gradovi – utvrđenja, koji su bili u sastavu srpske srednjovekovne države i to su bili Sokograd, Vrmdžanski grad i Bovan. Sokograd je sagrađen između trećeg i šestog veka, kao rimski kastel.
Nemanjići su na njegovim temeljima sagradili srednjovekovnu srpsku tvrđavu koja je opstala do 1413. godine kada je razorena, kao i ostali već pomenuti gradovi. Tad se Musa Kesedžija odmetnuo od Osmanlija. Sokobanja dobila ime po sivom sokolu koji je, prema legendi, pomogao sinu gospodara Soko-grada da nađe put do kuće, jer je tokom lova zalutao na Devici.
Sokobanja danas ima 36 lokaliteta, četiri planine, dva jezera – Bovansko i Vrndžansko, reku Moravicu čiji izvor, ispod planine Device, spada u prirodne fenomene. U blizini se nalazi i pećina u kojoj se krio Marko Mrnjavčević, poznatiji kao Kraljević Marko.
Knez Miloš je učinio još jednu važnu stvar za razvoj turizma u Sokobanji. Već 1835. godine dao je nalog da se voda iz Sokobanje prvi put pošalje na zvaničnu naučnu analizu u Beč. Tada je prvi put ustanovljena njena lekovitost, prisustvo gasa radona i blagotvorno dejstvo na respiratorni sistem i koštano-zglobna oboljenja.
Jedan od četvorice lekara u Srbiji u – Sokobanji
Sokobanja je u to vreme imala jednog od četvorice lekara u Srbiji Đorđa – Đoku Novakovića, koga su Sokobanjci nazvali Đoka Pokrštenjak, jer je bio Poljak iz Galicije i zvao se Lepold Erlih. Postao je pravoslavac, pa mu je lokalno stanovništvo dalo ime i nadimak. Lekoviti značaj vode iz Sokobanje naučno je potvrđen 1908. godine. To je potvrdio profesor Leko Marko. Ponovna potvrda ove tvrdnje stigla je od profesora Dragoljuba Jovanovića, asistenta Marije Kiri, 1932. godine.
Kulturna i naučna elita u banji
Sve do Drugog svetskog rata banju su posećivali viđeniji umovi i umetnici poput Jovana Cvijića, Emilijana Josimovića, Josifa Pančića, Dragoljuba Jovanovića, Žanke Stokić. Sokobanja je u to vreme bila jedna od omiljenih destinacija domaćih i stranih turista. Branislav Nušić se u njoj se često lečio, pošto je bio strastveni pušač. Ona poznata: “Sokobanja, Soko-grad, dođeš star, odeš mlad” je nastala iz njegovog pera.
U banji su se lečili i Meša Selimović i Isidora Sekulić. Ivo Andrić je 1943. godine, sklanjajući se od Gestapoa, sklonište pronašao u Sokobanji, gde je i počeo da piše roman “Na Drini ćuprija“. Nobelovac je odsedao uvek tri nedelje u hotelu “Moravica“, u apartmanu 144.
Sećate se filma “Zona Zamfirova“? E pa, deo filma je sniman u sokobanjskom hamamu. Hamam je izgrađen na rimskim termama, pre nešto više od 530 godina. Tamo je toplota vode 47 stepeni i mora da se rashlađuje.
Zato, čim ozeleni i otopli, obavezno isplanirajte put u Sokobanju. Da vidite gde je sve počelo i gde traje sve do današnjih dana.
Izvor: https://www.rokselana.com/