Najveći mađarski mislilac dvadesetog veka Bela Hamvaš, govorio je da kultura nastaje tamo gde postoji kuhinja.
Kada inspiracija kuvara nije glad, spremanje hrane se pretvara u kult. A kultura i kult su u najdirektnijoj uzajamnoj vezi. Tako je, dakle, tatarski biftek odlična stvar. I cigan-pečenje. I urmašice. I giros. I sir sa Kavkaza. I…
Ali, sve su to – samo jela!
Konceptualni meni dobićete, ako krenete sa Istoka na Zapad, prvi put tek u Beču.
Vojvodina se u geografskom smislu gotovo idealno ugnezdila na raskrsnici puteva između Istoka i Zapada, što je dakako moralo ostaviti traga u kulturi njenih stanovnika. Pa na kraju – i na kuhinju, naravno.
Naša duhovnost nalazi se na – meniju. Simbol menija je supa. Lonac supe na stolu govori da se za tim stolom „obeduje“ a ne „jede“, samo da bi se zadovoljio biološki nagon. Naša vojvođanska priča počinje dubokim tanjirom i završava tacnom za slatko. Supa je dramaturški početak jednog čina koji ima svoj zaplet, kraj i ozbiljno vođenu naraciju. Supa je više od jela i ko ne shvata da je naša sudbina ukuvana međ rezance i kolutove od peršuna i šargarepe, taj je u ozbiljnom problemu. Držati kašiku u ruci znači poručivati svetu da imamo vremena, da smo na svome, da imamo dovoljno…
Logična posledica supe je rinflajš. Vreli komad barenog mesa, nehajno prislonjen uz lopte krompira. Drama prelaska iz dubokog u plitki tanjir vodi ka kulminaciji koja počinje s pečenjem. Mmm… hvala dedi što je kupio salaš u vreme kada su ga svi od toga odgovarali. Hvala ocu što se uz sto muka iškolovao u gradu. Hvala babi na šerpi čije smo bele krugove na tocki plavoj pozadini sanjali stotinama kilometara daleko od kuće. Hvala majci što je u svaki ručak stavljala najdragoceniji začin: dve kapi znoja koje su joj se slučajno spuštale u lonac sa čela zažarenog od vatre šporeta.
Bez bilo koga od njih ne bi bilo ove svetkovine na stolu!
Slatko koje stiže na kraju rituala služi da smiri strasti i prevede nas u nirvanu podnevnog sna.
E, to je Vojvodina. Kult kuhinje kao izraz savršeno preciznog stava prema životu.
Ne jede se trbuhom već duhom! I mi Vojvođani to znamo. Oduvek.
Stoga bi i onu napomenu da kultura i kuhinja počinju tek od Beča, trebalo malo ispraviti i pomeriti.
Kroz čitavu istoriju Beč se od najezde sa Istoka branio ovde, na Savi i Dunavu. Stoga ponosno uzimamo u ruke svoj meni. Suviše smo ga dugo i suviše teško pravili da bi ga se tako lako odrekli.
Usne imaju tri uloge: da govore, ljube i – jedu.
Mi ovde te tri uloge ne razdvajamo!
Izvor: Facebook/Ilija Tucić