Gastronomija Vojvodine je nepresušna tema, kao i jedan od motiva za dolazak turista u Vojvodinu. Upravo zato će deo promotivnih aktivnosti Turističke organizacije Vojvodine u ovoj godini biti usmeren ka brendiranju vojvođanskog ručka, najprepoznatljivijeg gastronomskog proizvoda regiona.
Iskusite gastronomski doživljaj Vojvodine
Gastronomija Vojvodine se formirala kao odraz složenih uslova života, geografskih karakteristika, prirodnih uslova i društvenih dešavanja na ovom prostoru. Karakteristika ovog područja sa aspekta gastronomije jeste miks kuhinja, različitih naroda koji vekovima žive na ovom prostoru.
U hedonističkom smislu, gastronomski utisak Vojvodine pripada rajskom uživanju. Đakonije kojima se teško može odoleti daju boju, miris i ukus trpezi. Tradicija, lepota ukusa, mirisa i bogatih dekoracija stvorili su nezaboravne ukuse i gastronomske simbole, kojima brojni domaći i strani turisti ne mogu da odole. Reč je o jednostavnim, ali delikatesnim suhomesnatim proizvodima koji stvaraju sliku dobrog jela i nude uživanje svim čulima. Oni su vojvođanski „biseri i medaljoni“, kojima su pridodata i pojedina autentična narodna jela, poput hleba namazanog mašću i posutog alevom paprikom i solju. Kompoti, pekmezi i testa takođe pripadaju simbolima ovdašnje hrane, pa je slika kompletirana neodoljivim gastronomskim mamcima. Ali to nije sve: božanstvene supe od živinskog i junećeg mesa, čorbe od povrća, riblji i specijaliteti od divljači, slana i slatka testa, torte… Na trpezi u Vojvodini najviše je zastupljeno svinjsko, živinsko i goveđe meso. Nemačka kuhinja je pre skoro tri veka ovde donela testa – rezance, nasuva, gibanice, štrudle, kiflice, pogačice i različite slatkiše. Vojvodina je bogata rečnom i kanalskom vodom i ribnjacima, što je doprinelo da slatkovodna riba bude značajan deo ishrane. Kuvaju se riblje čorbe i paprikaši, a riba se peče u rerni i prži na roštilju, tiganju i tanjirači. Lov je deo tradicije u Vojvodini, od divljači se pripremaju gulaši i paprikaši, ali i pečenja od divlje svinje, srnećeg i jelenskog buta što, u kombinaciji sa šumskim plodovima, povrćem i jagodičastim voćem, stvara ekskluzivnu gastronomsku ponudu.
Zbog toga što je Vojvodina poznata po dobroj hrani, stiče se utisak da je jelo uvek na dohvat ruke i da ljudi stalno grickaju i žvaću. Istina je da su obroci obilni i kalorični, ali postoje običaji i navike kada se šta jede u toku dana. Nekada kada je većina stanovništva teško radila u nadnici u polju ili u fabrikama, doručak (fruštuk) je bio najobilniji dnevni obrok, u okviru koga se jela slanina, šunka, prerađevine od mesa, sir, kajmak, kajgane, zavijače i mnogo hleba. Postoji i slatki deo doručka, neka vrsta deserta, gde se jedu pekmezi, kompoti, palačinke, krofne, biskviti i drugi prigodni slatkiši. Najpoznatije jelo u Vojvodini je ipak ručak, koji je do skora bio može se reći ritualni čin. Jelo se porodično i zajedno na slavljima i druženjima. Savremeni način življenja i poslovne obaveze su dovele do toga da su se porodični ručkovi proredili ali su još uvek ostali rezerisani za vikende i slave. Za poslednji dnevni ili večernji obrok, tj večeru jedu se kuvana jela, suhomesnati proizvodi, nasuvo itd. Osim ova tri glavna obroka, postoji još jedan koji se upražnjava između doručka i ručka ili između ručka i večere. Reč je o užini ili jauzni, kada se glad „premošćuje“ raznim kiflicama, pogačicama, voćem ili parčetom hleba namazanog sa mašću.
Izvor: https://www.turistickisvet.com/
Foto: Fruštuk u Špajzu, Arhiva TO Vojvodine